“Dok smo pre nepunih deset dana gomilali namirnice kao da sutra ne postoji” a sada nam to sutra i ne treba,bez dva koktela na plaži .Slušam ljude i ne verujem od čemu se raspavljaju,gde će ici na more ove 2020.godine….
Ja neću ići na more ove godine.
Ne zaista me ne zanima koje će granice biti otvorene,i koju ću tek tamo moci da pređem.Ne živim za letovanje ne interesuje me, gde u plicaku mogu sa maskom a gde bez nje.Evo koji je moj razlog zasto mi ne pada na pamet da idem na more,mocvaru ili planinu…
Neću da se tresem na ležaljci
Ovo zlo koje nas je zadesilo,nije prošli.Jedna je stvar trčati po pesku, sasvim druga gurnuti glavu u njega.Neću da se tresem na ležaljci ako se neko u oklini mene zakaslje,to nije ideja odmora niti ovog leta.”Veliko je pitanje koliko će zdravstvenih osiguranja i kako pokrivati potencijalnu zarazu korona virusom.”
Ne želim da dovodim porodicu u rizik,mogu da ga pokupim preležim ,ni ne znajuci da sam ga imala.Mogu i da ga pokupim na letovanju,moze da cucu u meni .
Sećam se tog ponedeljka u pet.
“Stariji sugrađani su sedeli pod ključem toliko dugo strahujući za goli život, Izraz lica mog oca kada je konačno izašao iz stana nikada neću zaboraviti. ” Ne,zaista ne mogu da odem ciste savesti znajuci da mogu da donesem nesto vise od magneta.
Zbog jedne Milice, jednog Gorana i jedne žene koja se smeje uprkos svemu
Vi zaista imate taj luksuz,ako vam je trenutno jedina i najveća briga letovanje-čestitam.Dok se cela Srbija trese šta će im doneti leto,mnogi su osali bez posla ,pa nemaju da plate kredite,kiriju.Kako će decu spremiti do jeseni za skolu kupiti patike ,odeću,knjige …Ne neće svet stati ako ovo leto ne umocim papke u slanu vodu,nije mi smisao života more.Mnogim ljudima nikada više neće biti isto jerje njima svet stao ove godine .Imam dovoljno poštovanja da tim ljudima nekuam,mogia su firme propale u jendom danu a koje su građene godinama.I na kraju krajeva šta fali Vrnjačkoj banji?
“Hvala vam puno, nemate pojma koliko mi znači”
Proputovala sam ceo svet, ali nikada ništa lepše nisam videla,dok smo na jednoj tezgi u Ramu nedaleko od Pozarevca kupovali magnete.Čovek se ozario kada sam ga upitala ko pravi i odakle im drveno remek -delo.
“Znate, žena i ja smo ih pravili cele zime.”mi od toga živimo jer sam imao dva srčana udara .
Njegove reči su mi odzvanjale u glavi “Sada od toga živimo.” Svesna sam kolika je privilegija moći da odeš negde daleko ja zaista dugo nisam letovala u Srbiji .Nije mi teret da ove godine ne odem na Halkidiki,nije mi odmor da odem na odmor dezinfikujuci ruke dok kupjem sladoled,da se svako veče strahujem ko ce me leciti ako dobijem visoku temperaturu.Podjednako sam svesna koliko mso sada potrebni onima kojima smo blizu.Mom narodu ,mojim komsijama,ljudima u mojoj zemlji.
Ako sam nešto naučila ove godine a to je da se ništa ne mora-osim što sam naučila šta su zaista prave vrednosti.,a more to nije ni po koju cenu.
