Ljudi to ne razumeju – glupi su i kratkovidi,Ako je jednome rđavo, svima je nedobro,

Knjiga tihih sazrcanja čuvenog ruskog mislioca i religioznog pisca Ivana Iljina, Ova poučna priča preuzeta je iz knjige Pojuće srce .

“ Posedeo je kod mene oko pola sata, dugo palio svoju isušenu lulu i na kraju mi rekao ono najvažnije što mu je ležalo na srcu. Juče je navratio moj sused – dušu svoju da olakša.

“Bio je, razumete li, krojač; dobar krojač, majstor svog zanata; umeo je tako da kroji odelo – samo da ga gledaš.  Moj otac, znate, bio je veoma dobar čovek. Davno ima kako je umro, ali kad ga se čovek seti, na duši mu je toplije i svetlije. ”

Kad osmotriš odoka, kao da ništa posebno ne vidiš, ali kad se zagledaš dublje – to je prava umetnost. Кod njega su mušterije dolazile i iz susednih gradova, i uvek su bivali veoma zadovoljni. I uvek je saosećao sa svim ljudima.

aKrojač čiste duše: Priča koja će ugrejati i najtvrđa srca!
Krojač čiste duše: Priča koja će ugrejati i najtvrđa srca!

 

Zagledaj se – veli – Nikolaša, u ljude. Pa mi smo, svi – jedna tkanina.   Evo, vidi, svaka nit se prema drugoj privila i pridržava je; svi smo se spleli jedan s drugim, svi smo zajedno upućeni na jedinstvo.Dešavalo se, radi razbibrige, počne da mi priča o “tkanju”; nikada ne bi rekao materijal ili sukno, nego uvek tkanina.

 

Šije, tako, pevucka nešto tužno, a onda, odjednom, veli: “Juče su susedi Mitrevnu na pravdi Boga uvredili, ne valja to, svi su pred njom krivi”. Ili: “Petru Sergejeviču bi trebalo za praznik nešto da obuče, valja mu štogod sašiti”… I opet šije

Nijedan dobar majstor tako bolesnu tkaninu neće uzeti za rad, a nijedna mušterija niti je pogledati. Zato gledaj i biraj, da ne promašiš, da u mom preduzeću ne bude bolesne tkanine.Hajde, iščupaj iz tog sukanca jednu nit: čitavo ćeš tkanje oštetiti. Ako jedna jedina nit nije uspela, ako se pohabala, istanjila ili otkinula, ceo komad postaje defektan.

Krojač čiste duše: Priča koja će ugrejati i najtvrđa srca!
Svi smo se jedno uz drugo zbili, svi držimo jedno drugo i držimo se jedan drugim. Ako je jednome rđavo, svima je nedobro, a ljudi to ne razumeju: glupi su i kratkovidi. Misle šta je meni do njega, kad je meni samome dobro.Tako je i s ljudima, u dlaku. Svet je Gospodnji tako ustrojen da smo svi – jedna spletena tkanina. U stvari, nije tako.

On hoda utučen, pa i druge mori. Od njegovog nemira, svima je neugodno.  Dolazi već do eksplozije, pokidala se tkanina, para se, cepa. Treba što pre krpiti rupu, a niko se toga ne laća. niko da vidi njegovu muku, vide samo njegovu utučenost, surovost, nepouzdanost; i ne vole ga…To oseća i on, izdvaja se, povlači se u sebe, postaje rasrdljiv i krut. Svi osećaju da to dolazi od onoga kome je loše i na njega se, zbog toga, ljute. Ako je jednom, bilo kome, rđavo, onda se taj muči i boluje; njegova muka se od njega širi na sve strane. . Ljudi na rđavome mestu u odnosu jedni prema drugima postaju prevrtljivi: nepoverljivi, podozrivi, vređaju, svađaju se.Zbog njegovog straha, svi postaju razdražljivi.I Njemu je potrebna ljubav, a k njemu dolaze s razdražljivošću.

Njegova je nesreća, pa neka se snalazi! A iscepano mesto raste i širi se, tkanina je iskidana. “Šta se, vele, to mene tiče?  Popravite se može samo ljubavlju: tvoja nesreća je i moja, moja nesreća je – zajednička…

 

Ne postoji samo jedan nezaposlen čovek, to je uvek zajednička muka. Svejedno je kako će zaboleti zub; ako zaboli – sav čovek je u problemu.Nesolidan čovek, nesrećnik ili pijanac – svoju nesreću izlučuje na sve strane, svakoga zadeva, svakog uznemiruje. I opet je čitava tkanina pokvarena; treba što je moguće pre učiniti nešto, pomagati, rupu krpiti.Otac je, još, govorio i ovo: “Tako je i u domaćinstvu. Siromah čovek nije siromah samo sebi, već i svima. Čovek bez hleba ne prosi kod sebe, nego druge uznemiruje, o muci svojoj govori, otrovanost svoju obnažava. Gde je nesreće, tamo je nesreća zajednička; gde je glad, tamo je hleb svima gorak.   Gde ne možeš ti, ja ću to učiniti za tebe; gde obojica ne možemo, nek se uključe i drugi”.

Tada već peva vedrije pesme. Pogledaš – sako je sačinio; ili pantalone. Ponekad i za čitavo odelo dostane; uredno ga složi i odnese siromašku. I još zabranjuje mu da o tome priča, to, veli, niko ne treba da zna; ćuti, i to je sve.  Moj otac je, znate, bio srčan čovek. Pomagao je svima, svuda, koliko je i gde mogao. Ja sam, govorio je – popravljanjem zauzet bio, rupe sam štopao. I tako, dešavalo se: sakuplja odreske svih sukana i odela, drugi put direktno izmoli ostatke od mušterije, prikuplja, udeva, licka, sastavlja, krpi; radi to veoma vešto; zatim opet počinje da šije.

Dolazili su kod njega po savet, ili, prosto, da se isplaču. Ne, znate, nije hteo da se obogati; to ne vodi ničemu, govorio je. Sami ćete se prehraniti. Mi smo u porodici znali šta se događa. A voleli su ga svi, kao retko koga.  Od nekakvog nasledstva…

Sećaš li se, Spasitelj je naš imao hiton, nesašiven, iz komada, jedna tkanina odozgo do članaka. Eto, tog hitona, treba da se setimo. To što je tkanju govorio, to i jest najslađe. A kad je osetio da se bliži smrt, pozvao me i rekao: „Odlazim, Nikolaša. Ne tuguj. Svi smo mi – niti u tkanini Božijoj; i, dok živimo na zemlji, dato nam je tu tkaninu da čuvamo i jačamo.

Čuvaj ga u zemnom životu: svaku nit jačaj, od srca se za nju brini. Srce slušaj više od svega ostaloga. Svi smo mi niti njegove i do smrti smo pozvani da urastemo u nj. Seti se toga. To je Božije tkanje.Za šta se srce zauzme, to i
čini. I sve će biti kako valja”.

Svi smo mi – jedno tkanje. U tome je, osećam, skrivena mudrost života.”Evo mi se čini, znate, da je bio u pravu.

(Iz knjige Pojuće srce – knjiga tihih sazrcanja, sa ruskog preveo Vladimir Jagličić)