Vraćao se iz Beograda sa službenog puta, kada ga je pozvala majka i saopštila mu da ocu nije dobro, da je konfuzan i da ima temperaturu

„ To je verovatno najteži trenutak u životu bilo kog lekara. Nadao sam se… Petog, šestog dana neke analize su ukazivale da bi možda moglo da krene odvajanje od respiratora, moje kolege su pokušale, ali nije mogao sam da diše. Onda je otac dobio i sekundarnu infekciju, onda su otkazali i bubrezi i posle 11 dana na mehaničkoj ventilaciji on je, nažalost, preminuo. – da mu roditelj umre na mestu gde on radi“, kaže prof. dr Radmilo Janković, direktor Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju Kliničkog centra u Nišu.

A sudbina je tako udesila slučaj da je sanitet, kojim je Radmilov otac Jovan Janković dovezen na lečenje iz leskovačke bolnice, odvezao kući njegovog rođenog brata koji se izborio sa teškom bolešću…

–  Prethodno nisam video roditelje od početka epidemije. Čak kada smo prof. dr Branislav Tiodorović i ja jednom prilikom bili u Leskovcu da im pomognemo da naprave kovid bolnicu, nisam svratio kući u posetu. Pozvao sam ih samo da izađu na terasu da se vidimo. Posle se situacija naizgled smirivala i bio sam čak i kući kod njih na porodičnom ručku U prvom talasu roditelji su se zaštitili. Zvao sam ih svakog dana i pričao: „Nemojte slučajno da izlazite negde, sedite kući“, nemojte da izlaze moji bratančići koji su bili kod njih kući. Onda je došla relaksacija mera i u vreme kada je sve već bilo mirno mi smo počeli da se viđamo porodično..– počinje priču prof. dr Janković.

Vraćao se iz Beograda sa službenog puta, kada ga je pozvala majka i saopštila mu da ocu nije dobro, da je konfuzan i da ima temperaturu.

 

No, dva, tri dana nakon toga javio mu se brat, rekavši da ima simptome korone i da bi trebalo da se testira.

 

– Rekla je: „ne kašlje, ali jedva se drži na nogama“.  To je jako specifičan trenutak kada znate koje su sve opcije moguće i koliko ljudi je pre toga sa takvim komorbiditetima umrlo kod nas. Bila je nedelja. Istim sanitetskim vozilom, koje je dovezlo mog oca, vratio se za Leskovac i moj brat koji je završio lečenje u KC Niš Snimak pluća pokazao je obostranu upalu pluća. Ostao je u Leskovcu još par dana, ali je skener ukazivao na ozbiljnu upalu pluća. Parcijalni pritisak kiseonika je padao u gasnim analizama i njihov predlog, a i moj, bio je da dođe u intenzivnu negu kod nas u KC Niš. – seća se prof. dr Janković.

Otac je bio još nekoliko dana na visokom protoku kiseonika, a onda su nastupili teški trenuci…

 

Onda je dobio i sekudarnu infekciju, otkazali su i bubrezi i 11. dana posle mehaničke ventilacije on je preminuo.Posle pet, šest dana analize su ukazivale da bi možda moglo da krene odvajanje od respiratora, ali pokušaji nisu bili uspešni.

– Mnogi su prve korake na anesteziji – punkciju vena, uzimanje gasnih analiza, sve o aparatima za anesteziju -učili od njega. On je ležao tik pored mog oca. Nakon dva, tri dana lekari sa naše klinike su izgubili bitku i za njegov život. To je bilo poprilično deprimirajuće. Meni je trebalo par dana da se ja lično vratim i u ritam rada i organizacije, ali sam nekako osećao da su oni to doživeli nekako kao da su me izneverili. Trudio sam se da im, razgovarajući nekim porukama kroz viber grupu ukažem da su dali sve od sebe, da život ide dalje, da moraju da dignu glavu i da će još puno pacijenata doći . Bilo mi je žao i mojih ljudi koji su dali maksimum, jer ih je to verovatno dodatno u čitavoj priči poremetilo. Desilo se da se u istom vremenskom periodu zarazio i naš glavni tehničar Saša Seferović koji je bio najomiljeniji lik na našohj klinici. – seća se prof. dr Janković.

To se i desilo. Najveći broj pacijenata u KC Niš je tek pristizao…

–  I kao da je bila neka prekretnica  Mi smo se okupili, grupisali, reorganizovali, krenuli u bitku za neke druge živote. – posle toga smo na desetine života spasili baš u jedinici intenzivne nege u novoj zgradi, gde smo imali 300 pacijenata koje smo primili, ističe prof. dr Janković.

Izvor: Blic