Đorđe Mihailović, čuvar srpskog vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu, konačno će biti vlasnik srpskog državljanstva. Ovo je način da se Vlada Srbije oduži ovom heroju koji je ceo svoj život posvetio čuvanju 8.000 grobova srpskih ratnika i negovanju uspomena na ove junake.

„Poštovanje i divljenje prema junacima nasledio sam od dede Sava, pa oca Đura koji su pre mene čuvali zastavu srpske slave na ovom nepreglednom polju tuge i ponosa”, kaže deka Đorđe.
„Oni su me zavetovali da tu zastavu čvrsto držim, jer dok zastavu držiš, drži i ona tebe. To je tako u našem narodu. Mi, Mihailovići, jesmo rodom sa Grblja kod Boke Kotorske, ali smo se uvek zvali i smatrali Srbima. Ništa drugo, samo Srbi”.
Deka Đorđe već više od šest decenija čuva grobove srpskih heroja koji su svoje živote dali za svoju otadžbinu i za svoj narod prelazivši preko Solunskog fronta. On ne gubi motivaciju i svakog jutra s ponosom podiže zastavu Srbije.

„Služim ih kao da su živi”, kaže Đorđe.

„Čast je služiti na ovakvom mestu gde su ispod svake stope njihove kosti. I sudbine koje prenose njihovi potomci, kad iz Srbije dođu. A nema odakle ne dolaze. Donesu kakav beleg iz rodne kuće, zavičajnu rakiju, kutiju duvana. Ostanu ovde čitav dan, slušaju stihove koje im kazujem. Zaplaču, a ja im poručim: nije suza, deco, za ovakve junake. Vaše je da ih pamtite i ponosite se njima”.

Međutim, godine čine svoje, te je deka Đorđe morao zbog zdravlja da napusti kamenu kućicu na groblju u kojoj je rođen, te se preselio u jedan stan stotinu metar uz ulicu.

Supruga Svetlana, poreklom Grkinja, kojoj je Đorđe dao ovo ime kaže da Đorđe već neko vreme teško diše i da se potpomaže bocom sa kiseonikom povremeno, ali se ne predaje – svako jutro s terase prvo pogleda na groblje, a onda se već oko 5 izjutra spušta do Zejtinlika. Rituali su uvek isti, deka Đorđe uz pomoć štapa siđe do groblja, otvara kapiju, podiže zastavu, otvara mauzolej i čeka.

Pre dve godine je obeležana stogodišnjica proboja Solunskog fronta, a deka Đorđe je celu ceremoniju ispratio stojeći na suncu uz pomoć štapa u svojoj devedesetoj godini, a kad su mu ponudili stolicu da sedne kako bi se odmorio, on je dostojanstveno i vojnički odbio.

kada je pre dve godine obeležavana stogodišnjica proboja Solunskog fronta na Zejtinliku, Đorđe Mihailović je u svojoj devedesetoj sve vreme, stojeći na suncu, propratio ceremoniju obeležavanja jubileja. Uzalud su mu nudili i čak donosili stolicu “da malo odmori”, odbio je – vojnički rekavši:

„Ovo je dan i ovo je mesto kad svi treba da stojimo”.

Ovakvih ljudi nema mnogo, a trebalo bi ih biti. Đorđe Mihailović bi trebalo biti uzor svima!